A kada natope se oči, preliju bez oružja, štita, suze zastiru drum, plač je veština, hrabri mračnu armiju, tuga kao taoc krči im put. Izgnani prevarom, ali još je dan, sumanuta svirepost iza ugla čeka čoveka kropi istina, tihe reči san, od kadife lepša i prostranstvom meka Prošlost kao sablja, kazna palog srca, na pozornici duše zavesu diže otkucavaju suze i zadnja kad otkuca ljudskog lika sen ne ume da izbriše A svetlost se razgori da tugu osuši slabašna je tuga, naspram čvrste vere koja nemoć ruši svekolike moći koja diše svuda Ustanak Ustanički stroj budi se slobodom, jutrom Roždestva, sija se čokot, pobuna na srp u nedrima zlog poverenjem krstu hristijanskom Nema pitanja nerazdeljeni lik, Krst ispoveda jasno, uzalud borbeni svaki je podvig ako Raspeću ne klanja se časno. Tragični sram, napojenu zmiju, hrane grudi nekrsta. Kain ili aga? Ne. Vernih laži čine počast sahranjenu izdajnik spasenja, poštovalac ada. Vrtlog se rumeni bojnoga polja hipokrati trulež krunišu za tron, krvare rane svetoga prestola žale izbor volje , nečistoga plod. Radionica pajaca hvali svoju dramu, epopeju bi htela, nadničari podzemlja žele priču strasnu, krsni pečat progon im je, kao magma vrela. Vreme je za ustanak slobode verom iščezavaju spodobe Roždestvo prosijava čokot slama srp u nedrima zlog.