Kraj studenca putnik odmara hlad tišine doboš je mira u dubini voda, oči otvara dubina je vrh dalekih visina. Figure nove razvlače vreme a vreme je begunac, trenutak nestalni putnik putuje noseći breme uvalama luta, traži pokoj svehvalni. Kroz jame i špilje, kroz vrtače i gorje, možda đerdan nađe, sakrivenu tajnu, pristanište nade, takvo slavoslovlje, što pospanost krči, pesmu poje slavnu. Mnogooka ćud busiju zauzima putnike budno vreba, ne zna da kormilo moć preuzima kojoj putnik svoje srce preda. U studencu svemoć ne izostaje, ta lastavica krasnogorja ono što nedostaje komadić pesmoslovlja. Nadolazi oluja, avaj to je trus galama pršti svud brodari verne zovu, na skromnu lađu stupite sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite.. Lađa je brodara putnika radost videlo durbina, večita mladost, pronađeni biser, blago dubine, život koji sledi, voda sa visine.