Još jedan je odblesak iz prošlosti, u grudima sutonska tuga tinja, zaboravljenim grobovima plač bi da pohita, naslage vremena sećanje odnosi. Iz grla glas, eho se ne čuje, kajanje bi srca koru mraka da otopi, uzalud, vremenska kapija jednom se zatvori, zemaljsko je pepelište za besmrtne duše. Nada gori verom u jaka obećanja, vaskrsni će dan trulež odenuti, prolazno u neprolazno rečju izmeniti. Reč ljubavi starija je od postanja, kadifa koja svice izmiruje sa zvezdama, pomirenje trajno neraskidivim vezama.