Kao da neko kuca, kao da tajno sluša, kora trže se od jezgra, padoše tegovi uza. Kad navuku se aljine nove srž jasna postane, aminuje srce kao britka sablja, venuvši ne uvenu, ipak, neka tako ostane, na pedalj od večnosti buđenje promalja. Vranci u kas istrgnutu jure slobodu, kao kad duša trga vazduh, iz vedra vodu, na stajalištu nema slučajnosti, pažnja : večno se rve sa senom prolaznosti. Nevaljašno je gmizanje po prahu, to je štur za furunu vrelu, naše radovanje ne podleže strahu, to podstrek je za ispovest smelu. Kao da kočoperno umiljato biva našlo je gunj da zagreje mrzost, plačem crnilo se ispira, isceljuje srca slabost. Ućuti zemljo, poganštinom gnjila, Slovo neka kazuje, svilen konac pročišćena je svila, pedalj od večnosti rečima pokazuje. Ponovo neko kuca, možda želi da sluša, kad trgnu se tegovi, jezgro oslobodi uza, neko sluša, blizina večnosti nosi darove suza