Neka je nauk, ljubav miriše, ko soljena žrtva zvezdanih uza pred njom zver, gladna kidiše. I tako, klin po klin kap po kap, i krv, nesveti čin. Drveni krst se diže upija jaram krvi nemir strave teško diše. Kroz ruku, jauk, zgrčen dlan gomila, muk, poneka vriska ostavljen, prezren, na krstu sam. Probodene ruke, kroz noge sad angeli nebom kade plač lipi, straši se ad. Kolesnice vremena škripe srce majke trpi ćutke pomiluj, da duša ne vrisne. Usporite vojsku noćnu stražari mraka ukočite ćutanje, počast, za krv svetu, moćnu Vatrene stihije lome na licu majke koprena kao da srce mrve, a ne mogu da slome. Nad krstom bol odmazdu svija tu kajućih nema... zar da raspne se reč bez cilja Uzdah opor na nebo vinu glad dželata cvili, vela suza anđela sinu. Kandži mučan cik, zalud gonjenome vreme služi krv se diže, žrtveni sasud. Zemljani put strm je, zao neokajane vreme grize smrt je mraku zlobe pogibao. Pod Raspećem sumrak kopni strvine pod kamenom sriču soj se rađa slavoslovni. Pod Krstom je krezub silni žrtvena ga sila vije nad njime sad večnost škripi. Naizgled tmurno je,mada... kad žmarci izgaraju sve tajno biva reč kriomice novo jutro rađa. Istina! Goruća reč, čini se. Rumena kao smernog čeda strah, uzdžan, stamen, vremenu izmiče.