Volim kada reči ćute, kada utihnu, razum povuče, uspori, i kada grubost zanemi volim kad misli ćute, ustanu na molitvu. Ne znam reči za pohvalu života, mnogorečje guši setvu, a spremna je za uranak, očekuje se žetva pre odlaska na počinak, požnjeti radost, životu je oda. Ne znam reči, jer previše je premalo slatkorečje glumi, prkosno se smeje, na kamenom temelju izgrađeno sve je. Ne umem reći, a da nije nadmeno, samo tihi sati jednostavnost broje, zato volim tišinu koju hvala poje.