Da je straža neprestana, da izrastu pupoljci u stene, za pesmu stvorena ta voćka neubrana. Dostojanstveno! Taj klas molbe uslišene. Klasje se žuti, za žetvu zri, blagorodno svetu prkosi, svet vene jecajući. I plač! Uz drombulje, tamnooki Jecaj, lelek, ridanje, to oruđe neostvarenog mraka, zaborav ga popije, pobeda je svitanje, reč iz groba ustade, raduje se straža. Venuvši ne uvenu svet, presušuje izvor, ipak... Kad iznedre kapljice videće slep. Neverica ćutke – kako i kad? Kad zakopni suza kao setnog vranca kas i jasike zatrepere zapeva sopran, pokrene slap, otkravi se led pobledele mrene. A vodoskok sreće bije iz grudi, granitna radost bujati sme i talambas viknu kao zora da rudi, jutro se budi, crnilo mre.