Malene su boli zašivene izjedna, te su zrnaste bockalice opkolile um, a uzdasi kloparaju bez glasa, kao gonitelj ata na uzavreo drum. Kao kamenicom gađa, taj zagrljaj oproštajni , gle, raduje se neprestanost u očima Spasa. Muk.Kao polarna svetlost nad vodama nepreglednim. Dok pričamo kao nekad u kutku nedostajanja. Začikavaju se breze vidiku sanjališta, poturaju mi podsmeh kao bezvlašće strasti, nemušto gurkaju tupilo, al ne mogu spram ćutališta. Ćutanjem vreme zri,tu, nadomak smrti.